Mit o ruskom vetu na rezoluciju UN-a o Srebrenici: Kako je Rusija spasila Srbe od nepostojećih optužbi da su “genocidni narod”

Dana 8. jula 2015. godine, tokom glasanja u Savetu bezbednosti UN-a, u kontekstu obilježavanja dvadesete godišnjice genocida u Srebrenici, sprečeno je usvajanje rezolucije koju je pokrenula Velika Britanija. Nakon nekoliko dana debate, Rusija je iskoristila svoje pravo veta i sprečila Savet bezbednosti UN-a da prvi put usvoji takav zvanični dokument osude.

Imajući u vidu tadašnju obimnu aktivnost Srbije protiv nacrta rezolucije, njeno neusvajanje javnosti je predstavljeno kao diplomatska pobeda, potez Rusije, kako je to rekao bivši predsednik Tomislav Nikolić, „pravog i iskrenog prijatelja“ , je naglašeno, ali je nakon toga usledilo stalno preuveličavanje važnosti ruskog veta i reinterpretacija sadržaja i namera predložene rezolucije.

Zvanične izjave i medijski spinovi: Stvaranje mita o ruskom vetu 2015  

Novinski naslovi poput „Srbi su genocidan narod i Srbija mora to da prizna – ovo je najnovija monstruozna rezolucija o Srebrenici iz Londona“ na najbolji način ilustruju narativ koji je u delu srpske javnosti promovisan oko tog dokumenta iz 2015. godine.

Tokom posete predsednika Aleksandra Vučića Moskvi u decembru 2017. godine, on je dodelio posthumno orden Vitaliju Čurkinu, bivšem ruskom ambasadoru u UN, koji je glasao protiv britanskog predloga rezolucije, i tom prilikom rekao da je Čurkin zaslužan što Srbi nisu, uz samo još jedno afričko pleme, proglašeni za genocidan narod. Vučić se zahvalio i ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, “čijom odlukom je sprečeno da Srbi dobiju žig genocidnog naroda”.

Kada je Putin posetio Srbiju 2019. godine, Vučić je još jednom podsetio na isti način na ulogu ruskog predsednika i dodao da Srbija to nikada neće zaboraviti, te da je jedan od razloga Putinove popularnosti u Srbiji i to što je Moskva spasila Srbiju stigme genocida.

Bivši proruski orentisani ministar unutrašnjih poslova i sadašnji direktor BIA Aleksandar Vulin takođe je često u javnosti naglašavao kako su po rezoluciji Velike Britanije iz 2015. godine Srbi predstavljeni kao genocidan narod koji je odgovoran za masovne likvidacije i silovanja.

Čak i nedavno, prilikom gostovanja na RTS u proleće ove godine, govoreći o aktuelnim složenim okolnostima za odnose Srbije sa Rusijom, predsednik Vučić je ponovio da je lično razgovarao sa Putinom oko pomoći u UN 2015. godine i da zbog toga Srbi nisu označeni kao genocidan narod, navodi EWB.

Šta je zaista pisalo u predloženoj rezoluciji UN o Srebrenici?

Bez dubljeg zalaženja u očigledno političke razloge i motive za preuveličavanje značaja ruskog veta, na nacrt rezolucije o Srebrenici 2015. godine, za koji je tada Srbija lobirala, neosnovano je govoriti o tome da je Rusija sprečila da srpskom narodu bude pripisana stigma genocidnog naroda, jer se tako nešto nije ni spominjalo u nacrtu rezolucije UN o Srebrenici.

Štaviše, pregledom zvaničnog dokumenta, koji su sponzorisali Velika Britanija, Jordan, Litvanija, Novi Zeland i SAD, uočljivo je da se ni država Srbija, niti srpski narod nijednom poimence i direktno ne navode. Već u samom polazištu rezolucije se konstatuje da je bilo nevinih žrtava na svim stranama tokom rata u Bosni i Hercegovini.

U prve četiri tačke rezolucije bili su izraženi ključni aspekti koji bi se odnosili na UN osudu i potvrdu kvalifikacije genocida u Srebrenici. Treba podsetiti da je izrađivano čak sedam nacrta zvanične rezolucije, kao rezultat dugačkog konsultativnog procesa i brojnih kompromisa na relaciji zapadne zemlje – Rusija, a koja je takođe predložila i sopstvenu rezoluciju o generalnoj osudi svih zločina u BiH, bez pojedinačnog fokusa na Srebrenicu.

Prvom tačkom rezolucije koja je, nakon tri odlaganja, izneta na glasanje 8. jula 2015. godine u SB UN najstrože se osuđuju genocid i sva kršenja međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava. Prema drugoj tački Savet bezbednosti „najstrože osuđuje zločin genocida u Srebrenici, kao što je utvrđeno presudama Međunarodnoj krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog suda pravde; i sve druge dokazane ratne zločine i zločine protiv čovečnosti počinjene tokom sukoba u Bosni i Hercegovini.“ Nešto dalje, izražava se „žaljenje i solidarnost sa žrtvama na svim stranama u sukobu u Bosni i Hercegovini, uključujući i one u Srebrenici, kao i njihovim porodicama.“

U trećoj tački je naglašeno da je Savet bezbednosti UN „saglasan da prihvatanje tragičnih događaja u Srebrenici kao genocida predstavlja preduslov za pomirenje“, te se potom dodatno „osuđuje poricanje ovog genocida koje ometa napore u pravcu pomirenja, i takođe priznaje da kontinuirano poricanje duboko potresa žrtve“. Pozvani su, prema rezoluciji, politički lideri na svakoj strani da prihvate činjenice o zločinima koje su (međunarodni) sudovi utvrdili. Takođe, u pomirljivom duhu i kao rezultat prilagođavanja teksta, istaknut je „suštinski značaj pomirenja na osnovu dijaloga, prihvatanja radnji iz prošlosti od svih strana u sukobu i posvećenosti pravdi i podršci žrtvama, kao osnove za jačanje bezbednosti i stabilnosti u BiH i u širem regionu.“

Dodatno, u nacrtu rezolucije je naglašena i podrška sprovođenju Dejtonskog sporazuma, konstatovane su greške i propusti SB Ujedinjenih Nacija u eventualnom sprečavanju genocida 1995. godine, te pozdravljeni napori da se izvuku pouke i radi na budućem sprečavanju sličnih tragedija.

Neophodno je istaći i da je Vitalij Čurkin, kao ruski predstavnik u UN, u svojoj argumentaciji ukazivao isključivo na to da nacrt rezolucije nije izbalansiran, te da dokument, kao politički motivisan, neće služiti napretku u Bosni i Hercegovini i da ne bi bilo poželjno da negativno utiče na napore u cilju postizanja mira.

Tibor Varadi, profesor međunarodnog prava i nekadašnji predstavnik Srbije pri Međunarodnom sudu pravde, svojevremeno je upravo istakao da se prevelika pažnja pridavala britanskoj rezoluciji i da su veće tenzije u regionu stvorene zahtevom da Rusija upotrebi veto, nego sadržinom dokumenta koji, takođe, ne okrivljuje Srbiju.

Takođe je važno podsetiti se da se u presudama međunarodnih sudova utvrđuje isključivo odgovornost individualnih lica i subjekata, a ne kolektivnih entiteta. Dok se povremeno u političkom diskursu ističe, zarad ciljeva stigmatizacije i etiketiranja, kolektivna odgovornost, pojam kolektivne krivice naroda ne postoji sa stanovišta međunarodnog prava i međunarodnopravne prakse.